Društvo
Vrhovni sud Srbije potvrdio slobodu izražavanja u slučaju Stefanović-Pešić
Vrhovni sud Srbije potvrdio je pravo na žestoku i kritičku slobodu govora, uključujući i upotrebu provokativnog i uvredljivog jezika u kritici javnih funkcionera.
Za slobodu svog govora borili su se i izborili mnogi. Tu slobodu štiti i normativni poredak Srbije, kao i praksa Evropskog suda za ljudska prava, koju je nedavno u život sproveo Vrhovni sud.
Istoga dana kad sam sa zadovoljstvom pročitala presudu Vrhovnog suda u sporu koji je vodio Nebojša Stefanović protiv Vesne Pešić i Peščanika, zamenik urednika N1 Vojislav Stevanović uputio je niz zamerki kolumnisti N1 Ljubodragu Stojadinoviću zbog žestokih i koloritnih epiteta koje koristi u svojim kolumnama. Čitaoci sajta N1 znaju da Stojadinović redovno reaguje na aktuelne javne događaje vezane za političku vrhušku Srbije, da njegove kolumne obiluju vrednosnim sudovima o konkretnim likovima, da su oštre, vrcave i duhovite. Ton Stevanovićevih zamerki obojen je otvorenim cenzorskim pokušajima i pedantno sitničavim nabrajanjem do uvredljivosti provokativnih svojstava koje kolumnista pripisuje svojim „junacima“. Zamerke su upućene upravo onda kada je država, preko svog najvišeg suda, u slučaju Stefanović-Pešić upravo takvu kritiku javnih funkcionera priznala kao legalnu i legitimnu. Još jednom: država preko svog najvišeg suda.
Pročitajmo zato ponovo odlomak iz ove presude koja je odbranila slobodu govora – žestokog i kritičkog:
„Nižestepeni sudovi su svoje odluke zasnovali na upotrebi izraza ’Ministru Stefanoviću je poverena uloga da ispadne najgluplji’ i ’Glupost ministra je nenadmašna’, ali su ovi izrazi izvučeni iz članka koji treba posmatrati kao celinu. Sloboda izražavanja dozvoljava izvesno preterivanje, dozvoljava provokaciju, pa i neumerene izjave. Mišljenje prvotužene kao autorke članka jeste izneto provokativno, koristeći jezik koji bi mogao da se smatra podsmešljivim, pa i uvredljivim, ali je odražavalo subjektivnu procenu prvotužene o postupcima i izjavama tužioca, s obzirom da je i sam tekst nastao kao reakcija na izjavu i intervju koji je tužilac dao u svojstvu ministra u vezi sa spornim događajem u Savamali.“
Šta možemo naučiti iz ovog poučnog teksta? Prvo da sloboda govora podrazumeva upotrebu podsmešljivog, provokativnog, pa i uvredljivog jezika u kritici nosilaca vlasti. I drugo – da tekstove koji sadrže takve izraze treba posmatrati kao celinu.
Takav je, uostalom, stil ne samo ovog kolumniste, već i brojnih priloga na sajtu, kao i nekih sadržaja koje emituje televizija N1. Štaviše i sam urednik N1 ne ustručava se da govori žestokim jezikom.
Na sadržinu i ton zamerki, Stojadinović je odgovorio tako što je otkazao buduću saradnju sajtu N1.
Za slobodu svog govora borili su se i izborili mnogi. Tu slobodu štiti i normativni poredak Srbije, kao i praksa Evropskog suda za ljudska prava, koju je nedavno u život sproveo Vrhovni sud.
Sloboda informisanja i sloboda govora počiva na mnogim stubovima koji su davno polomljeni u javnom servisu i u većini medijskih kuća u Srbiji. Stubovi medijskog pluralizma, uredničke samostalnosti i novinarske nezavisnosti još uvek stoje u N1 i NovaS. Njihova stabilnost ne zavisi samo od siline pritiska, već i od otpornosti ljudskog potencijala.
Pred novim uredništvom je obaveza da pruži otpor ravan onom koji je pružalo ranije. Vlasnici i glavni urednici imaju pravo da određuju uređivačku politiku, ali to pravo nije neograničeno i ne sme biti sredstvo političke cenzure ili gušenja pluralizma.
Sloboda medija postoji ili ne. Uslovna sloboda u ovom kontekstu jeste nesloboda.